Novembar

U prisustvu šapata,

otvorih

prozor 

poslah ti ti poljubac

do dana današnjeg

ne znam 

stigao li je.

Preuzeo li je odgovornost

da poslednjih tih

nekoliko godina

ima ključeve

jednog malog stana.

Uplašena i zadihana

teget, pa zelena majica ti se dizala i spuštala

ispod prozirne kože

htelo je sve da ti pobegne.

Noćima držim

otvoren prozor,

samo mi se hladan vazduh lepi na obraze.

Treći stih

Kada me već pitaš

šta sve znači?

Zašto voće priča,

a oči isijavaju poput sunca.

  I kada me gledaš

dok ti usta prave

oblik slova N.

Ne postojimo ni ti ni ja.

Samo mali nebeski krov

u kome poput peska

postaju i nestaju.

Ljubavnici.

Novi.

Ritual

Preko puta

mog balkona

nalazi se malo ostrvo.

Kamen po kamen

svakim danom 

mu se poklonim

kao da je živi stvor.

Pa mu se osmehnem

ili mahnem.

Pitam se 

kako da podelimo

ovaj fišek ušećerenih

krušaka i narandži.

Da se stopim u muzici

buba i riba.

Aleksandar

Na sredini dlana

na tromeđi

linija znakova

izniklo mi

malo drvo.

Olistalo i rascvalo.

Pupoljci plavih rolni

prekrivaju mi prste

i spuštaju se niz nokte.

S jutrom

prolete i ptice

da svojim žutim kljunovima

raspiju rosu

i posade novu.

Kada bih sklopio dlan

ceo mali mikro svet

nestao bi,

zato ležim rašerinih ruku.

Novim prolećem

možda

olistam ceo,

na drugom dlanu,

pupku ili potkolenici.

Tu-nigde, pesma za kraj

Razbila se čaša

klackana na ivici.

Bez ublaženog pada,

svilenog jastuka

raspršila se kao balon u

prostranstvo ničeg.

Kao tanušna kap

u ispucalu zemlju.

Ni zvuka

da sklizne po uhu

ni umišljenog grča

da okrzne usnu.

Usnu, jezik, utrobu.

Tek tako

nenajavljen kraj

i tišina.

Smrt dragog nam 

ljubavnika

odsutnog pri

izvršenju smrtne

kazne.

Tik pored mene

zvuk tramvaja

bol u zacepljenoj zanoktici

korak po korak.

Tek tako 

iznenada-nigde.

Pesma o mokrom dečaku i namrštenoj devojčici

Neću Vam reći

ni za deset godina.

Jer me neće biti

a ni Vas.

Mogu da Vam kažem sada

dok sedite tako namršteni na 

obodu kade i polivate mi kosu.

Mogu daVam kažem

 sada dok mi skidate

kapljice sa usne,

i butine koja izviruje

iznad vode.

Odredili ste mi

dan, kaput i korak.

Baš je sve 

kao zvuk zvona

zbog koga prekrivate

svoje uši.

Baš je sve kao kragna koju mi nameštate,

začešljavate razdeljak i spuštate poljubac na

među prostor između obraza i Vas.

Šta vidite?

Mokrog dečaka, 

ispod čijih noktiju se 

još voda suši

i devojčicu namrštenog nosa.

.

Neću Vam reći,

ni za deset ispred nas.

jer ih neće biti.

A neće biti ni mene

ni Vas.

Moj ti

Molim te

obriši mi gornju usnu

kao orošen sam

(posle tvog odlaska).

Bez poljupca i pomoći

oko kofera

ostaodoh sa ove strane

belih vrata.

A ne čujem ti korake

drveni stepenik

treći, te ne ispraća.

-Jer voliš

prvi put

nakon 

nedelja

osećam da razmišljaš moj.

Da mi je plaža

pa da se zatrčim

i bacim

telo kao mrežu

jedinom užitku:

tvom pogledu.

Da mi je da vratim kalendar

osam nedelja manje

da te vidim

kako se boriš

za gram mog dlana.

Rosa kao da se pretvorila

u pljusak

ceo džemper do cipela mi je mokar

kroz ključaonicu

čujem drvene 

korake.

Kao da se nikad ništa
nije desilo.