Plavi teksas

Jedna svetiljka na vrhu zgrade,
ispod nje muška figura.

Muškarac star 35 godina,
u izbledelim farmerkama,
šapatom puši.

U džepovima tone stihova,
skrivenih značenja,
jedan smeh,
ulica kao uznimirena reka
zvukove iz daljine nosi.

Kao da je sam centar sveta,
obojen u te plave noge,
hladan vetar i po koji automobil.

Ne postoji ništa lepše
od ove prikrivene maštarije,
ko koga posmatra.

Ja tu mladu uličarku,
prosca za noć više
otuđenu mladost,
ili on/ona moj prozor
krišom ispod oka.

Poslednji dim,
gest rukom da mu se gadi
i koraci
koji postaju
daleki i nečujni.

Zatvaram ovu refleksiju
u moždanu rupu.
Kao da sam posmatrao tebe,
ili sebe.

Ne duže,
ne nikako od
35 minuta.