U senci

Soba je

kao prepolovljeni hodnik

na samom kraju sa leve strane

jedan mali prozor.

Pored prozora stol

i dve stolice

sunce pada s jutrom

kroz plave svilene zavese.

Prozor gleda na glavnu ulicu

deo susedne zgrade

na prozor preko puta.

Nebrojeno puta skočim sa stolice

odem do prozora

i sanjam te.

Sa drugog prozora nepoznata prilika

očigledno radi sličan ritual

usaglašavajući svoja očekivanja.

Samo dve stolice

uvek s jedne strane jedna okupirana

i druga hladne bez ikog.

Dok zrak pada na moju kosu

primetih da je mali pauk

pretrčao preko samog centra površine stola.

Skidam odeću

deo po deo

poziram suncu

mom jutarnjem gostu.

Sedam na isto mesto

gde je pauk ostavio deo svojih tragova.

Gledam levo

ne znam šta da mislim

u ovom jedinstvenom trenutku

intime i samospoznaje.

Kao da su granice obrisane

pitanja ko sam ili šta bih sada.

Podižem stolicu koja je uvek prazna

spuštam je na sebe i milujem

hladni delovi drveta me stavljaju u još veći kontrast

sopstvenih žudnji i želja.

Skoro kao Hrist

ispovedam svoju samoću

na parčetu drveta

na kuhinjskom elementu

i tražim upokoj.

Upokoj,

prejaka reče

tražim značenje odsustva i daljine.

Tražim li odgovore dublje

u problemu svog indetite

postoji mogućnost da ovaj svečani sto

postane moj novi objekt strahopoštovanja.

Sunce prelazi

na drugi kraj mojih prozora

koji ne postoje,

prilika na prozoru suprotno od mene plače

zbog očaja da ne postigne isti

duhovni momenat blažene samoće.

Sutra,

kiša,

ostajem u krevetu

bez ikakvih misli.