Self-portrait

Pogledaj mi u dno
jezika
siđi niže niz grlo
zaustavi se u tom malom prostoru
šuma.

Kako me poznaješ
kada nisi
dodirnuo samu
unutrašnjost mojih boja

Možeš nastaviti da se spuštaš u stomak
stepenicama malim ali uglačanim
od praznih koraka.

Slobodno pusti glas
da čuješ odbijanje eha
sopstvenih reči
koje spavaju u meni.

Udariš li dlanom
o zid tog
telesnog grada
zatrepereće ceo jedan život.

Dok izlaziš ne zaboravi
da zatvoriš vrata od nosa
da ne uđe kakav provalnik
lovac na izgubljene misli.

Odmori se
velika je to kuća
s pogledom na samog sebe.

Bez tačnog prolaska vremena
godišnjih doba
bez ulica
godinama napuštena.

Kada god poželiš
izvoli uđi
uvek je nameštena
za tvoje cipele.

Bez ogledala
bez bola
jedna pauza
do sledeće.