U prisustvu šapata

Osećaš li isto što i ja?
Noć i oblake iznad nosa koji nas golicaju.
Koliko su teški?
Koliko su mračni.

Ne razumem te?
Voliš kada ti svetluca mesec i pobegne po koji šapat.
A šta je šapat do tiha strepnja, da mi nećeš zagrejati prste
koji kao ledenice crvene i pucaju od žudnje za tim dodirom.
Prođe li još koji sat ostaću bez celih šaka, udova i tela...
Možeš li tako otpalim delovima, ti strugotima mojim šaputati
pesmu o samo jednoj ptici, koja je napustila ovdašnji svet
zbog svoje duševne naklonjenosti da šapuće pre no da pevuši.
Možeš li?

Već te čujem, tiho kao mali vodeni mlaz ulivaš taj
rajski ton zvona koja me sastavljaju ponovo u jedno.
Ponovo u masu, da odletim poput ptice u kosmosu
i ukradem taj mesec da ne pobegne.